MART
Miroslav Mika Antić

Kad mi dođe da idem,
mnogo moram da idem.
Nije važno kuda ću.
Nije važno dokle ću.
Došlo mi je da idem
i ja idem kao lud
- unutra u mene.

Vetar mi je gudalo.
Ja sam violina.
Vetar svira na meni
u „E“ žicu kad plačem,
u „E“ žicu kad pevam,
u „E“ žicu kad sanjam,
jer ja nemam drugu žicu
osim „E“
- unutra u mene.

Za travu se tabanima hvatam
da me vetar nikud ne oduva.

Al kad dođe da idem,
strašno moram da idem.
Nije važno kuda ću.
Nije važno zašto ću.

Krv se sva u žeravicu pretvori.
Nebo dlanom poravnava puteve.
Široko me kiše zaobilaze.
Obuva mi sunce žute cipele.
Kad mi tako strašno mnogo dođe
samo idem, idem kao lud
- unutra u mene.

Kad noću pođem na sastanak
Rabindranat Tagore

Kad noću pođem na sastanak,
ptice ne pevaju,
vetar se ne miče,
kuće stoje u dva reda i ćute.

Samo prstenovi na mojim nogama
oglašavaju se pri svakom koraku,
i mene je stid.

Kada sedim na svome čardaku
i osluškujem njegove korake,
ne šumi lišće na drveću,
u reci miruje voda
kao mač na kolenima uspavanog stražara.
Samo moje rođeno srce
pomamno kuca -
ne znam kako da ga umirim.

Kada mi dragi dolazi i seda do mene,
kada mi telo drhti
i očni mi se kapci sklapaju,
noć postaje crna,
vetar gasi žižak,
a oblaci navlače preves preko zvezda,
samo drago kamenje na mojim nedrima
blista i svetli.