Iz „Đulića uvelaka“
Jovan Jovanović Zmaj
XLIX

Lepo li mi opisuješ
ono divno, silno more,
kad maina dlanom mekim
razgladi mu s čela bore.
Pa još noćca kad zaplavi,
pa zatrepte zvezde milo, -
a tebi se tako čini
da se more s nebom slilo.
Ono more što, kad rikne,
zadršću se daljni kraji, -
ta strahota, dakle, ume
da se stiša i zataji!
Ko ga gleda, ne bi rek’o
kol’ko j’ u njem mrtvih snova;
kol’ko  s’ u njem izgubilo
želja, nada i brodova.
Oh, pričaj mi, pričaj jošte –
grud se moja od tog širi,
dakle more, silno more,
tako ume da se smiri!
Aoj, Bože svemogući,
molim silu tvoju jaku,
daj i meni – mojoj duši –
površinu barem tak’u.


L

Molio sam Boga krepko,
što Ga moljah, Bog mi dade,
te mi s’ čini duša moja
da j’ i ona more sade.
Legli vali, pa zaspali,
kao višim čudom nekim;
maina im bogomdana
čelo gladi dlanom mekim.
Pa sad plavi, noći sveta!
Treperite, zvezde, milo!
Evo more – duša moja -
ujedno se s vama slilo.
Na zrcalu duše moje
ogleda se mesečina.
Ko te pita, ko li haje
šta je dole u dubina’.
Ko te pita, ko li haje
kol’ko j’ na dnu mrtvih snova;
kol’ko  s’ u njoj utopilo
želja, nada i brodova.