Pogovor
Eva Zonenberg

Ova knjiga je svaki put pisana za tebe
ostavljam je između susretnutog i nesusretnutog
između mene i tebe
između onog koji je naučio da ne bude
i onog koji je to primetio
ne upisujem posvetu jer su posvete za sve
ova knjiga je samo tvoja
ponesi je sa sobom stavi je na policu kada izlaziš
da bi se susreo s onim što si u njoj upamtio
ova knjiga je uvek na tvojoj strani kao amulet
ali ne sreće jer je sreća suviše jednostrana
ne čuva ni od zla već od nečeg goreg
da greškom ne bi obukao na sebe svet
okrenut na levu stranu
u stvari ti si je napisao
čekajući velike stvari
i prepoznajući mnoge male stvari
ne umem da lažem niti da govorim istinu
nadrasla je očigledno i nužno
ne imponuje joj smrtnost
ona je dar susreta koji ne očekujemo
kako je peto godišnje doba počelo u jesen
a završilo se u proleće
kao da su se mladost i starost nebo i zemlja zaljubili
jer je srce čudna zverka: bez godina izvanprostorna
"da" i "ne" prestaju da zvuče kao nekad