Deveta rimska elegija
Johan Volfgang Gete

Podjesen vije se plamen sa ognjišta seoski prisnog,
zapucka, zasja, za tren sune sa pruća u vis!
Draži je meni večeras; jer pre no se naramak ovaj
pretvori ceo u žar, struni u pepeo mlak,
doći će premila moja  Zaplamsaće pruće i granje,
i kao blistavi pir proći će zgrejana noć.
U zoru ona će hitro napustiti ljubavni ležaj,
da bi iz pepela nov očas raspirila plam.
Jer je tu mazu Amor obdario više no druge
darom da razbudi strast tek što je pepeo skri.