Sonet za Elenu
Pjer de Ronsar

Jednom kroz mnogo leta, kraj ognjišta, pri sveći.
sa preslicom u ruci, stara i poluslepa,
ti ćeš stihove moje pevušiti i reći:
Ronsar me veličao kad sam bila lepa.

Kada začula bude kako pominješ mene.
služavka tvoja stara, zadremala od zime
i umora, u kutu ilz sna će da se prene
i da uzblagosilja besmrtno tvoje ime.

Ja ću tad ispod zemlje počivati ko sena
ispod šimšira tamnih i mirti razgranatih;
a ti ćeš, pored vatre, starica pogrbljena,

tugovati što, gorda, ljubav mi ne uzvrati.
Veruješ li mi ovo, živi, ne čekaj sutra:
ruže života beri već istog ovog jutra.