Nikad nije vito tvoje telo
Branko Radičević

Nikad nije vito tvoje telo
ruka moja mlada obavila,
ni s' u tvoju usnicu upila
moja usna ikad, čedo belo!

Ti'o veče ko da te donelo
sred anđela sa božija krila,
u ma' s' divno meni pojavila,
u ma' divnu veče te odnelo.

Sam ostado' sa suznijem okom,
sam tu samcit na svetu širokom,
sam sa noći tavnom, al' bez sanka.

O, zoro moja, zoro bez osvanka,
sunce milo, al' bez bela danka,
na te mislim, dušo, bez prestanka...

ULAZIŠ U PESMU KAO U VRT
Pero Zubac

Ulaziš u pesmu kao u svoj vrt
slažeš reči, pomeraš mlado drveće
u nekakav red razumljiv tvom oku
tako nehajno kao što u san moj
ulaziš kao u svoj vrt
gde te svaka travka s radošću
dočekuje i sunce ti na rame silazi,

i korak ti je lak i nečujan,
kao da si i sama od sna satkana,
iz noći u noć tako sa morem
snagu premeravaš, umiruješ ga
rečima i u poslušnu pticu pretvaraš.

Ulaziš u pesmu kao u svoj dom
gde je sve oblikovano tvojom rukom,
koja i mojom rukom uzaludne
reči ispisuje koje bi da me
od tebe odbrane.