Piši mi...
Dragana Konstantinović

Da li jos uvek, nekad,
kad pomisliš da stvarnost
u zaborav sve slutnje zavije,
Živne u tebi iskra
kroz magičnu nestalnost
i obasja lutanja naša
i susret koji jos čeka
tamo negde sred gužve
na uglu pored Slavije..?

Da li jos uvek snivaš
i snima bojiš sve dane
dok sivi dani teku,
razlivaju se i nose..?
I da l' još u uglu usana
iste osmehe skrivaš
i isto, nehajno, rukom
otklanjaš pramenje kose..?

Da li ti misli jos nose
iste nijanse poleta
ili ih sad seče košava
k'o topli dah zimskim rezom..?
Da li jos uvek pričaš
plamenim krilima poneta..?
Da l' jos onako žurno
uveče koračaš Knezom..?

Da li jos uvek pušiš?
Čitaš li iste knjige?
Da li još uvek voliš
da slušaš Baha i Lista..?
Da li još uvek vešto
u sebi promaje gušiš,
da li jos vedro grabiš
i ne haješ za brige..?

Da li si još uvek ista?

Ti uvek imaš mesta
u meni i mojim danima
i zato ne pitaj čemu,
ne pitaj da li mi treba...
Kroz tvoje reči i šapate,
kroz susret koji ne presta,
sa tobom i ja šetam
pod svodom našeg neba...

Ne misli da l' i nad mene
poneki oblak se klanja...
Ne brini da l' će me možda
tvoja priča zaboleti...
Dok mi pišeš o svemu
uklanjaš sva rastojanja,
i zato, samo mi piši,
i ne pitaj da li ću voleti...

SUTON
Željko Krznarić

Pada u suton i bježi
ta divna sunčana misao
i kome si dao
i kome si pisao

sve to na kraju srce zbroji
ovo su moji
a ovo tvoji komadići duše
kao krijesnice lete i lete

i reci mi da nisi
baš jako odrasla
da živi u tebi još neko dijete
usne namazane medom
i prvo školsko zvono
pa tako redom

godine neka se pletu
i ako ostanemo sami na svijetu
tako sami
da zvijezde redom gasimo
da osmjehom nekog spasimo

pa ako ti dođem ranom zorom
i miris jabuka ti stavim na usne

znat ćeš da je smrt neozbiljna
i samo se šali

znat ćeš da nas ima i po tome
koliko smo ljubavi dali.